Српски - Ћирилица

Изложба "Лукијан Богдановић - последњи карловачки патријарх"

Музеј града Новог Сада приређује изложбу, поводом стогодишњице смрти последњег карловачког митрополита и патријарха Лукијана Богдановића, која је у оквиру програма обележавања тристагодишњице Карловачке митрополије. Аутор изложбе је мр Гордана Петковић, виши кустос историчар.

Отварање: 30. 10. 2013.
Патријаршијски двор, у Сремским Карловцима,
Трг Бранка Радичевића 8.

На Изложби ће бити приказана документа, фотографије, слике и патријарширски трон.

У време патријарха Лукијана Богдановића донете су значајне црквене уредбе, основани су нови фондови и решена многа црквеношколска питања. На његов предлог донето је Устројство Светог архијерејског Синода (1911), које је потврдио и цар, а посебном уредбом је исте године регулисан статус дворског монашког свештенства.

Отварање изложбе биће у среду, 30. октобра у 19 часова, у Патријаршијском двору, у Сремским Карловцима, Трг Бранка Радичевића 8. Поздравну реч посетиоцима ће упутити Господин Василије, епископ сремски, а Изложбу ће отворити Миленко Филиповић, председник Општине Сремски Карловци. У свечаном делу програма учествоваће Хор Карловачке богословије. Изложба ће бити отворена за посетиоце до 29. новембра 2013. године.

Лукијан (Лазар) Богдановић је рођен 28. априла / 10. маја 1867. у Баји, од оца Александра, трговца, и мајке Милице, рођене Летић. У месту рођења је завршио основну школу и гимназију. Богословију је учио у Карловцима и завршио је 1889, а права је студирао на Митрополитском лицеју у Јегри.

Замонашио се 16. јула 1891. у манастиру Беочину, и пет дана касније рукоположен је за јерођакона у манастиру Раковцу. Неколико месеци потом, приликом освећења храма у Сремској Митровици (октобра 1891), произведен је у чин протођакона, а за архиђакона је произведен у Даљу на Цвети 1894. Већ следеће године рукоположен је, у карловачкој Саборној цркви, у чин презвитера синђела. На дан његове крсне славе, на Светог Николу, исте године произведен је за протосинђела, а крајем децембра за архимандрита манастира Беочина. Сва рукоположења извршио је патријарх Георгије Бранковић.

Првих неколико месеци после замонашења био је конзисторијални подбележник Бачке епархије у Новом Саду, и истовремено је предавао веронауку у неколико новосадских школа. Почетком децембра 1891. постављен је за катихету гимназије у Карловцима, где је службовао до краја школске 1893/94. године, а предавао је и црквено појање у Карловачкој богословији. Од априла 1894. постављен је за конзисторијалног бележника архидијецезалне управе и, истовремено, за актуара гимназијског Патроната у Карловцима.

После смрти Јеремије Мађаревића, епископа будимског, крајем 1896, именован је за мандатара а врло брзо и за администратора Будимске епархије. За епископа је изабран једногласно децембра 1897, а хиротонисао га је марта 1898. патријарх Георгије.

Као епископ будимски Лукијан је имао пуно посла на пољу просвете. Када се указала потреба за оснивањем одбора за прикупљање прилога и подизање нових школа, епископ је својим прилогом од 10.000 круна постао највећи приложник. Школама је поклањао учила која су недостајала и ангажовао је квалификоване учитеље. Обновио је многе цркве и парохијске домове, а цркву у Чобанцу је, својим средствима, обновио из темеља (1906). У Сентандреји је, у његово време, подигнута зграда новог епископског двора.

Након смрти епископа Никанора Поповића, од септембра 1901. до септембра 1902, администрирао је Темишварском епархијом.
Када је патријарх Георгије Бранковић умро постављен је, априла 1908, за администратора Митрополије. У септембру исте године изабран је за патријарха. Свечана инсталација обављена је 25. септембра 1908, у карловачкој цркви Светих апостола Петра и Павла (Доњој цркви). Наредних пет година је, као администратор, управљао и Будимском епархијом.

У његово време донете су значајне црквене уредбе, основани нови фондови и решена многа црквеношколска питања. На његов предлог донето је Устројство Светог архијерејског Синода (1911), које је потврдио и цар, а посебном уредбом је исте године регулисан статус дворског монашког свештенства. Носилац је Ордена Светог Саве првог степена и саксонског Ордена Албрехта Побожног.

Трагично је умро приликом лечења у аустријској бањи Бад Гастајн. Сахрањен је 20. октобра / 2. новембра 1913. у крипти Горње цркве, поред патријарха Георгија Бранковића.