Српски - Ћирилица

МЕЂУНАРОДНА ИЗЛОЖБА ЛЕПОГ ЖИВОТА ОД 1950. ДО 1990.

„Обичан човек“ је устајао у 6 сати, прао зубе домаћом пастом, користион „Питралон“ лосион, а стан му је мирисао на топло млеко. Возио је новог „фићу“, читао магазин „Старт“, слушао Иву Робића  и „Силуете“. Ишао је у Трст да купи оно што није могао у домаћим робним кућама, камповао је без пара са друштвом, радовао се државним празницима... Живео Живот!

О ИЗЛОЖБИ
Јединствена мултимедијална изложба „Живео Живот“ бави се свакодневицом обичног човека у периоду од '50-тих до '90-тих. Бројне тематске целине осмишљене су тако да на интерактиван начин оживе један временски период. Први део изложбе трајао је од 4. јуна до 30. јула у Робној кући „Београд“, а затим је поставка представљена посетиоцима у Словенији (12. септембар – 12. октобрар, Арена Стожице, после чега је изложба пресељена у БТЦ Цитy у Љубљани). Проширено и допуњено издање изложбе „Живео Живот“ наставило се од 17. децембра 2013. до 20. априла 2014. у Београду.

Изложба ће од 8. маја до 8. јула гостовати у Новом Саду.

КОНЦЕПТ
Поставка омогућава посетиоцима да овај период доживе свим чулима путем посебних експоната, сценографија, инсталација, аудио, видео и 3Д пројекција. Сваки посетилац има прилику да седне у возила из тог времена, подсети се мириса колоњске воде „Пино Силвестре“, препознатљивог мириса сваког мушкарца из 70-тих година или погледа чувене телевизијске емисије и филмове. Простор је организован тематски и посетиоци се постепено уводе у јединствен чулни доживљај живота у оквиру ове четири деценије.

ПОСЕТИОЦИ
Централна фигура је посетилац. За разлику од уобичајених изложби, где је он само пасивни посматрач, "Живео Живот" омогућава активан однос са поставком, чиме он постаје њен саставни део. Изложба је намењена свима: млади ће имати прилику да осете живот старијих генерација, они који су живели у то време подсетиће се једног лепог периода њихових живота, туристи ће се упознати са најинтригантнијим делом наше новије историје.

ТЕМАТСКЕ ЦЕЛИНЕ
Какве су се фризуре носиле? Како смо се превозили? Која су се јела спремала? Како је изгледала тадашња самопослуга? Како су се користили први компјутери? Који филмови су били популарни? Која музика се слушала? Шта се читало? На кога смо били поносни?

Црвени киоск
Знали смо само да је црвен и да је увек близу кад огладнимо, да су виршле или кобасице, барене у росфрај лонцу, најбоље у земички са разређеним сенфом, уз јогурт из троугластог тетрапака. Нисмо знали да му је прво име К-67 (К као киоск, 67 јер је настао 1967. године) и да је архитектонско чудо проф. Саше Махтинга, који је тад тек дипломирао на Архитектонском факултету у Љубљани. К-67 је 1970. године победио на конкурсу за „београдски киоск“, а већ следеће године ПКБ, Индустрија меса и Тетрапак, удружени како је то дух времена налагао, стврају ланац брзе хране. Нисмо знали да је то први ланац брзе хране у Европи, као што нисмо знали вредност многих других ствари које смо имали. Нисмо знали ни да је већ 1971. године К-67 уврштен у сталну поставку колекције дизајна и архитектуре XX века у чувеном МОМА музеју у Њујорку. Ни да је победио на светском конкурсу за опремање Минхена за Олимпијске игре 1972. године. Само што је фабрика „Имград“ из Љутомера, која је производила црвени киоск, изненада изгорела, па К-67 није стигао на улице главног града Баварске. Обновљена фабрика из Љутомера током 20 година прозивела је преко 7.500 примерака. Неки од њих су стигли на улице градова централне и источне Европе, неки чак на Нови Зеланд. Већина је ипак остајала верна Југословенима, који су сачували тајни рецепт непоновљивог разређеног сенфа.

На њих смо били поносни
Радивој Кораћ, Драган Џајић, Мате Парлов, Бојан Крижај, Матија Љубек, рукометна репрезентација '72, кошаркашка петорка '75. и многи други. Хероји којима смо се радовали, за које смо навијали и који су нам били узори.

9 Величанствених
Ова тематска целина се бави успехом кошаркашке репрезентације и прати генерације играча и тренера који су уцртали Југославију као водећу екипу на мапи кошаркашког света. Поред мноштва експоната, фотографија и текстова, јавности су први пут представљени пехари које је репрезентација освајала на европским и светским првенствима. Ова целина је реализована у сарадњи са Кошаркашким савезом Србије.

Брзине иду у "H"
Почетком '60-тих година, Фиат-Застава 750, популарни „фића“ постао је народни аутомобил и био је приступачан свим радним људима јер је могао да се купи на кредит. Али, убрзо се појавио Фиат 1300 који је одмах добио надимак „тристаћ“ и онај ко је у њега ускочио из „фиће“ сматрао је да је напредовао у животу.

Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба
Законом о школству из 1952. године уведено је обавезно осмогодишње, уместо дотадашњег четворогодишњег образовања, а са растом стандарда, индустријализацијом и масовном миграцијом из села у градове, све већи проценат ђака је после обавезне „осмолетке“ одлазио у средње стручне школе и гимназије. Школе су имале обавезу и да васпативају децу и одржаване су бројне и разноврсне ваннаставне активности које су биле бесплатне. „Живео Живот“ представља инсталацију учионице из '70-тих, прве компјутере, ђачке униформе, а подсећа и на заборављене школске предмете као што су домаћинство или ОНО и ДСЗ.

Самопослуга
Први коментар на самопослугу био је: „Народ ће све ово да покраде! Сва роба за извол'те! Све се ставља у жичану корпу, па на касу и ко не би одолео да нешто спусти у џеп?“ Али, врло брзо, у свим градовима на најбољим локацијама самопослуге замењују пиљаре, бакалнице и постају симболи новог доба, остварење сна о бољем животу, доступности материјалних добара свим грађанима, али, пре свега, симбол поверења. Рафови пуни некадашњих производа, метална каса и вага, бучни млин за кафу и новчанице које су имале вредност – на изложби „Живео Живот“.

Како су нас хранили несврстани
У оквиру инсталације самопослуге, изложба је допуњена са производима који су долазили на наше тржиште из земаља, чланица Покрета несврстаних.

Комбинована соба – модел '70
Стандардна соба се састојала од два кауча, две фотеље, сточића, гардеробера, витрине, телевизора. Уз то још тапете, тепих и завесе, па је дневна соба новог стана задовољне породице била спремна. У комбинованој соби се окупљала породица да гледа „Лаку ноћ, децо“ пре Дневника, Дневник и „црни снег“ после Дневника.

Канцеларије директора и чиновника
Бити директор у условима радничког самоуправљања значило је имати више главобоља него привилегија. Директор је над главом имао Комитет с једне стране, а Раднички савет са друге. Имао је притисак да запошљава и притисак да буде продуктиван да би могао да исплати плате. Јесте да је све било заједничко, па тиме и ничије, али, ако директор није хтео да изађе из оквира закона, његова канцеларија била је место великих мука и напора. Ипак, директорска фотеља, ма како скромна или похабана, имала је и у време СФРЈ, као и после и свуда, магијску привлачну моћ.
Службеник јесте био службеник, али био је и самуправљач. Кад стигне на посао, морао је да попије кафу. Ако је дуго у фирми, могао је директору да говори ти. Могао је да телефонира деци и да се свађа са женом преко телефона на радном столу. Могао је да се жали на малу плату, на колеге и на директора, а нарочито на директорову секретарицу. Али могао је и да подигне кредит, да води породицу на море и да дрмне вињак с ногу кад изађе на паузу. Зато је службеник сваког дана долазио у своју канцеларију и љубоморно чувао своју столицу, ма како расклимана била.

Мода
Од сукње направљене од пуног круга и марама које су штитиле косу док се вози веспа, струкираних одела сиве боје и мокасина из педесетих, преко мини сукања, најлон чарапа и шушкаваца из шездесетих, до хипи одеће из седамдесетих и гардеробе која се шила у кућној радиности по шнитовима из Базара, Практичне жене или Бурде и стизала из домаћих модних кућа Беко, Клуз, Мура, Вартекс, Центротекстил, до хеланки, фармерки високог струка и нараменица из осамдесетих...

Боросане
Производила их је фабрика обуће Борово, по којој су и добиле име. Тегет или беле, кожне или платнене, препознатљивог дизајна, преко чланака, са отвором за пету и прсте, на пертлање, боросане су биле обавезна и омиљена обућа југословенске радне жене. Свака жена, која осам сати на радном месту проведе на ногама - болничарка, сервирка, продавачица, хигијеничарка, зна да је удобност боросана до данас непревазиђена. Званична дефиниција боросана гласила је: „Медицински испитана обућа, чува физиолошке вредности женског стопала, због чега је нарочито корисна особама које морају дуго да стоје. Омогућава природно понашање стопала при стајању и ходу, отклања умор мишића и олакшава напор у радном простору.“ Најчешће, боросане су се носиле у комбинацији са радним мантилом, лети на босу ногу, а зими са памучним, касније и најлон чарапама, често и са мушким сокнама. Недавно, појавиле су се на манекенкама на светским модним пистама.

Отац свих пасоша
Просечан Југословен имао је оно што није имао ни Рус, ни Американац – пасош с којим без визе није могао само у Грчку (због спора око имена Македоније), Албанију (због задртог Енвера Хоџе) и још незнатан број дестинација за које и није било много заинтересованих. Црвени пасош СФРЈ представљао је зенит дипломатије у време хладног рата и блоковски подељеног света. Био је најбоље котирани пасош на црном тржишту, где је достизао цену од невероватних 10000 америчких долара.

Поново ради биоскоп
На изложби „Живео Живот“ посетиоце чека прави мали биоскоп и ТВ колажи који нас враћају у неко друго време.

Посебан сегмент на изложби „Живео Живот“ посвећен је забавној и народној музици и највећим ауторима једног времена.

„Чулна изложба“ се бави препознатљивим мирисима, као што су загорело млеко, пита од јабука, али и некада чувене колоњске воде као што су „Бугарска ружа“, „Брион“ или „Пино силвестре“. Овај сегмент се бави и предметима који су некада били неизбежан део свакодневног живота, а данас нису у употреби – кликери, миљеи, метални виклери, млин за кафу, музичке касете, као и некада популарне играчке попут клик-клака, чигре или Јо-јоа. Чуло слуха је представљено преко различитих звукова – на посебно прилагођеним мониторима посетиоци бирају шта желе да чују – шпица која најављује главну тему из ТВ серије „Грлом у јагоде“, звук кино-пројектора, „Само једном се љуби“ Иве Робића и др. Чуло вида је представљено кроз стереоскопе и калеидоскопе.
 
Изложба „Живео Живот“ је својеврсни времеплов кроз свет спорта, филма, моде, популарне музике и најважнијих догађаја који су обележили живот обичног човека у некадашњој СФРЈ у периоду од 1950. до 1990.

Живео Живот!