Српски - Ћирилица

Изложба: Хајде, брате, купи свате – српска свадба

Рођење, удаја/женидба и смрт су три најзначајнија догађаја у човековом животу и његове главне одреднице. Свадба представља обичајну и правну радњу у формирању брачне заједнице између двоје људи супротног пола, а ради обезбеђења потомства, као и задовољења економских, друштвених, социјалних и психо-физичких потреба.

Прича о српској свадби је прича о српском идентитету, о односу према традицији, о сродничким и породичним релацијама, о трансформацији обредних ритуала, о младима, о жени...

Изложба територијално покрива простор данашње Војводине, а временски период од 18. до половине 20. века. На изложби су, кроз предмете, сценске елементе, фотографије и текстове, објашњени бројни свадбени обичаји и дата њихова тумачења. Неки од обичаја приказани су сценски. Највећи део експоната припада фонду Музеја града Новог Сада, а део је преузет из других музеја, галерија, архива, али и приватних колекција.

Изложба „Хајде, брате, купи свате – српска свадба“, аутора вишег кустоса Душанке Марковић, биће постављена у Новом Саду, у Збирци стране уметности Mузеја града Новог Сада, Дунавска 29. Свечаност отварања заказана је за четвртак, 23. фебруар о.г. симболично у пет минута до подне (11⁵⁵). Посетиоци ће моћи да је погледају до 18. априла 2017. године. На отварању, програм ће употпунити тамбурашки ансамбл „Зоруле“, гајдаш Огњен Огњановић и студенти Прве године глуме Академије уметности у Новом Саду, класа Никите Миливојевића.

У оквиру изложбе, сваког уторка, биће организована „музејска прела“ у времену 19-21 сат, са интересантним садржајем и занимљивим гостима.

Нешто више о изложби:

Српски свадбени обичаји спадају у најбоље очуване обичаје из животног циклуса. Бројни сегменти свадбеног ритуала јесу преживели архаизми из предхришћанског периода са изразито словенском конотацијом. За свадбене обичаје Срба у Војводини може се рећи да чине конгломерат црквених правила, моралног кодекса средине и вековима темељених народних обичаја. Постоје разлике које се могу сагледавати у различитим војвођанским регијама - Банату, Бачкој и Срему, а до Другог светског рата и Барањи. Разлике постоје и када су у питању суседна села, а може се тврдити да их има и од породице до породице.

Неки обичаји и обреди се неизостављају, дата им је огромна пажња у свадбеној представи, и они су, заправо, суштина саме свадбе. Неки од њих опстају вековима, а неки су доживели велике трансформације. Упознавање младих, проводаџисање, загледање куће, просидба и веридба, буклијаши, уговор, позивање у сватове, чин венчања, као и ритуали који се изводе у новом дому – део су тих обичаја.

Уобичајено је било да се момци жене између 18 и 25 година, а девојке су се удавале најчешће после 16. године. Некада се водило рачуна да „иде све по реду“, односно, да се најпре удају старије кћери и ожене старији синови. Због тога родитељи нису дозвољавали млађој деци да играју у колу и стављају накит, све док старији не буду у браку. Након упознавања или проводаџисања следили су састанци и договори родитеља (просидба, загледање куће, веридба, уговор).

Најпогодније годишње доба за одржавање свадбених весеља, из практичних разлога, била је јесен. Није се венчавало у време постова, средом и петком, као ни суботом (задушнице - дан мртвих). Неки од свадбених обичаја имају магијски карактер, а многи имају религиозно или полурелигиозно обележје. Разлози због којих су извођени су вишезначни. Најчешће је то чињено како би се обезбедили срећа, здравље и плодност младенаца, као и благостање домаћинства (жито, хлеб, вино, накоњче, јабука, новац...). Постоје веровања да су младенци, нарочито невеста, подложни уроцима који им могу нанети зло (неплодност, смртност порода, болест...). У сврху одбране од злих демона, вршени су обреди који имају заштитну улогу (заклањање и покривање младе, извођење „лажне младе“, простирање белог платна, везивање црвеног конца, враћање поворке другим путем, разбијање чаше). Неки обреди су посвећени култу предака (прелаз преко прага, љубљење шпорета и кућног прага). Постоје и обреди који треба да обезбеде доминацију једног од партнера у брачној заједници (поглед невесте при изласку из куће ка својој родбини, поглед кроз прстен, дотицање младожењине ноге приликом венчања у цркви).

Велики број српских свадбених обичаја је, услед савременог начина живота, доживео промену, а поједини од њих су нестали. Како бисмо их сачували за будућа поколења и отргли од ишчезнућа и заборава, потребно их је приказивати и објашњавати у што аутентичнијем облику. Неки од видова очувања народних обичаја јесу музејске изложбе и документарни филмови. Уколико желите да сазнате када и на који начин се некада венчавало –које време је било најпогодније за склапање брачне заједнице и због чега, колико су свадбе трајале и ко су били главни часници, због чега су извођени поједини ритуали и која је симболика свадбених обреда – дођите у Музеј града Новог Сада, на изложбу „Хајде, брате, купи свате – српска свадба“ где ћете пронаћи одговоре на многа од ових питања.